Велики амфитеатар Филозофског Факултета у Београду, познат по имену чувеног византолога Георгија Острогорског, био је мјесто гдје су се професори, студенти као и бројни гости подсјетили чувеног богослова, историчара и ерудите Милорада Богдановића.
Књига о Косову
Књига о Косову
Велики амфитеатар Филозофског Факултета у Београду, познат по имену чувеног византолога Георгија Острогорског, био је мјесто гдје су се професори, студенти као и бројни гости подсјетили чувеног богослова, историчара и ерудите Димитрија Богдановића.
Поновно издање његове Књиге о Косову објављене заједно са својеврсним наставком исте, “Разговорима о Косову”, окупило је велики број поштовалаца његовог завештања, а између осталог и професоре Филозофског факултета Слободана Антонића и Милоша Ковића, професора Филолошког факултета Мила Ломпара, презвитера Милорада Средојевића, уредника издавачке куће Хришћанска мисао библиотеке Свечаник, док је својим доласком посебне емоције изазвала супруга Димитрија Богдановића.
Догађај, који су покренули студенти историје Филозофског факултета, имао је за циљ да се покаже и докаже став студената о тренутном питању над питањима српског народа, косовско – метохијском питању, и да се тиме покрене један шири опсег делања где би корен био управо овај разговор о књизи Димитрија Богдановића, прва у циклусу трибина Косово од Голготе до васкрсења.
Јереј др Милорад Средојевић, говорећи о крстоносном животу овог Теолога љубави, како су га назвале касније генерације, истакао је његову смјелост и храброст да о највећој рани и распећу нашег народа, косовском питању, говори на један господствен, софистициран и академски начин.
Јереј др Милорад Средојевић
Истичући како је у једном мрачном времену, гдје су други одређивали правила којима се оцјењује историја, ова књига, и поред прохибиција кроз које је прошла заједно са својим аутором, остала једно свједочанство, свједочанство живота једног врлог хришћанина и његове хришћанске жртве.
Јер, шта је књига ако не свједочанство, свједочанство које преноси прошлост у садашњост, а потом садашњост припрема и преноси у будућност.
О значају књиге говорио је профсор др Слободан Антонић, стављајући је у прије свега у контекст настанка саме књиге и историјског трајања које она покрива.
Између осталог истакао је: Ова књига приказује осам стотина година историје Срба на Косову, поткрепљене релевантним и важним историјским изворима, дакле ово је била једна озбиљна и уздржана књига, достојанствено написана, са важним подацима и врло упечатљивом аргументацијом али без подизања тона.
Др Слободан Антонић
Осим о самој књизи и критици кроз коју су књига и аутор прошли због оновременог режима, аутор се осврнуо и на оно што је осим, једне академске и историјске димензије, носи ова књига – Косовски завjет, ставњајући га у систем највиших вредоности који чине срж идентитета једне нације.
Професор Милош Ковић пренио је своје задовољство што је коначно покренуто питање Косова и Метохије на Филозофском факултету, и што је ово поновно откривање косовског питања покренуто са овом књигом, књигом једног професора Филозофског факултета.
Др Милош Ковић
Потом је све слушаоце подсјетио на академску заоставштину овог медиевисте, заоставштину којом је оставио здраве корене будућим нараштајима, гдје ће ако буду наставили стазама истине којима је корачао и Димитрије Богдановић брати добре плодове.
Истучићи како је Димитрије Богановић био један човјек који је уређивао свој академски врт, да би потом осамдесет прве појавио као човјек који је узео на себе тај претешки крст и одлучио да напише историју Косова и Метохије.
Осврћући се потом и на историју и континуитет Косовског завета, гдје је посебан значај имала управо ова књига као прва књига о историји Косова и Метохије.
Професор Мило Ломпар, као професор Филолошког факултета, истакао је значај средњовековне књижевности, мисли о средњем веку али и средњовековне духовности, библијског историзма и есхатологије средњовековне књижевности, која је враћала један дух у коме је косовско – метохијско питање било централно.
<
Др Мило Ломпар
Средњовјековна умjетност и књижевност су дакле као умјетнички артикулисан доживљај свијета били један од покретача да Српски Јован Златоусти, како је Димитрије Богдановић био у познат у свјетској научној јавностим, се посвети писању књиге која је се осврнула на питање које је тада, као и сада, било свакидашњица али увек ипак скрајнуто.
1 thoughts on “Књига о Косову: Ковић, Ломпар, Антонић, Средојевић (ВИДЕО, ФОТО)”
ТРАГОМ ИЗДАЈНИЧКИХ ЦИЉЕВА И ЗАДАТАКА „СРПСКИХ“ КОМУНИСТА- ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТА У БОРБИ ПРОТИВ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И СРБСКОГ НАРОДА
Имајући у виду да су тзв. „српски“ комунисти-интернационалисти бечко-берлински марксисти баљезгари имали непријатељски став према Краљевини Југославији, која је никла из крви и жртава најбољих синова србског народа. Таксирали су нову државу једном од оних држава „које су постале као узгредни продукти у процесу распадања империјализма класне идеологије буржоазије…“
У дебати која је вођена у уставотворној скупштини о Краљевини СХС 18. априла 1921. године учествовали су и извесни „српски“ комунисти-интернационалисти на челу са Симом Марковићем, који је свесно говорио неистине и извртао чињенице, рекао је:
„Ова наша држава није резултат једног логичног процеса у развитку националне свести… Наша држава исто тако као и Чехословачка и Пољска, уствари је само једна од продуката светског рата. Ми имамо за свој постанак у првом реду да захвалимо пропасти империјализма централних сила. А један од најтежих и најзначајнијих удараца томе империјализму задала је руска револуција. И зато ми дугујемо свој велики дуг за национално уједињење поред американских, енглеских и француских топова, још и руској револуцији, бар у истој мери…“
У овом контексту ваља рећи да су „српски“ комунисти-интернационалисти у Краљевини Југославији имали материјалну подршку фабијанско-бундстичке и бољшевичке Коминтерне, којој се придружио и енглески публициста Ситон-Ватсон, око којег су се окупљали извесни полтрони Краљевине Југославије. Ватсон је у току 1931. године публиковао антисрбски памфлет против краља Александра Карађорђевића, који је објављен под насловом “The background of the Yugoslav dictatorship” – “Позадина југословенске диктатуре”, у којем дословно стоји:
“Југословенска диктатура је заведена од Краља Александра 6. јануара 1929. г. услед гласних уверавања, да је то само привремена мера и да ће се првом приликом вратити уставна и парламентарна влада. Декрет од 3. Октобра 1929. г., који је узео официјелно име Југославију поделивши је у 9 нових уметнички названих провинција и манифест од 3. јула 1929, којим се изјавило да никад не може бити повратка старим историјским провинцијама или старом партијском систему, сачињавали су практичан доказ да се диктатура престала сматрати као привремена мера и да се ‘ушанчила’. Али после 18 месеци од те изјаве унутања ситуација Југославије као и многих других земаља дубоко је била измењена услед светске економске кризе и постепено постало је јасно, да
је неизбежна извесна промна режима…” (Види: Robert William Seton-Watson, The background of the Уugoslav dictatorship, – The Slavonic Review, Vol. X, No. 29, December 1931, London, England).
И дан данас београдско-јосипградски „српски“ комунисти-интернационалисти, бечко-берлински марксисти баљезгари „доказују“ како су они били истински поборници Југославије, заборављајући да су 1. децембра 1929. године, на дан проглашења Краљевине Југославије свим силама радили на њеном уништењу и стварању „независних радничко-сељачких република“. У „Пролетеру“, органу Централног комитета Комунистичке партије Југославије, објављен је програмски чланак који гласи…
ПРОКЛАМОВАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Прокламовање „Југославије“ на место досадашње „Краљевине С.Х.С“, и истовремено административна подела земље на девет бановина, представља круну хегемонистичко-империјалистичке политике крваве владавине велико-српског фашизма. Прокламовавши војно-фашистичку диктатуру државни удар од 6. јануара поставио је између осталога себи као циљ и: остварење народног „јединства“ помоћу стапања свију народа Југославије у јединствену нацију. То што није био у стању да спроведе балкански „парламент“ велико-српска буржоазија, опирући се на буржоазије угњетених народа, намерава да спроведе грубом отвореном силом војно-фашистичке диктатуре. Десетомесечни биланс крваве владавине београдских џелата јасно је показао и доказао, што он подразумева под народним јединством и како он остварује то „јединство“. Нова подјела земље у суштини означава распарчавање угњетених народа, њихово још веће и безочније национално тлачење и експлоатацију.
У току десет мјесеци своје насилничке владавине београдски тирани на челу са Александром Последњим наставили су у свим правцима државног живота-безобзирну, бруталну, варварску политику велико-српске буржоазије; они су несрпске народе и у привредном и у културном погледу неограничено угњетавали, лишавајући их свих политичких права. Они су револуционарни кадар национално-ослободилачких покрета терорисали, прогањали, хапсили, а у затворима грозно мучили и убијали.
По налогу владе крвавог псета-генерала Живковића већина је средњих школа у Хрватској затворена. Националним мањинама – Немцима и Мађарима не дозвољава се да на свом језику обављају наставу у народним школама. Према угњетеним народима води се отворено непријатељска, управо окупаторска политика. Њима се не само не додељује земља на основу Аграрне Реформе, већ их се третира као „туђи“ елеменат, истовремено када белоградистичким врангеловским бандама додељују најбољу земљу. Разумљиво, то је услуга за услугу. Богато искуство у зверским расправама против совјетских радника и сељака са особитом халапљивошћу усваја србијанска монархија, примењујући исто средство против радника и сељака угњетених народа Југославије.
Кредитна политика – Народне Банке, Хипотекарне Банке итд. најјасније говоре како србијанска буржоазија и монархија разумеју народно „Јединство“ и „равноправност“. Ове су банке највише позајмица дале српским филијалама. Иѕ извештаја Хипотекарне Банке види се да су 1928. г. Српске филијале у Нишу и Београду добиле 1,608,038,088 Дин., док су све остале филијале у земљи примиле 704,560,806 Динара. У Македонији и Косову спроводи се безобзирна колонизарторска политика. Феудални поседи у Македонији нису уопште раздељени месном становништву. Највећи део тих поседа добили су краљ и остали велико-српски агенти и политичари. Диктатура је одредила кредит од 30 милиона Динара у циљу колонизације Македоније и Косова.
Али најбруталнија колонизација спроводи се на Косову. Помоћу велик-издајничких процеса отима се имовина читавим селима. Албанци се протерују, а на њихово се место насељавају за режим поуздани Срби. У сврху што бржег србизирања ових крајева, према новој подели Косовски је крај подељен у три бановине: Моравску, Зетску и Вардарску. Војно-фашистичка диктатура поделила је Косово међу Зетском и Моравском Бановином и ако овај крај нема никаквих заједничких економских веза и интереса. Диктатура овде је поставила исти циљ што и у парцелацији Хрватске, Босне и Далмације – стварање велико-српског и националног угњетавања. Подјела земље на девет бановина – пашалука у којима ће бан бити у ствари паша у свом пашалуку и који ће бити слепо оруђе у рукама београдских тирана спроводећи крваву политику велико-српске војно-фашистичке диктатуре националног угњетавања и експлоатације радног народа. Успркос томе да владајућа велико-српска нација има само 39 од сто целокупног становништва њој се вештачким путем осигурава већина у шест бановина.
Широке радне масе и угњетени народи треба да су свесни тога, да је злогласни акт од 9. октобра њихово окивање у гвоздене ланце и зверско национално и економско угњетавање од стране велико-српске хегемоније. Са називом „бановине“ велико-српски фашизам у савезу с крупном буржоазијом угњетених народа покушава да поново обмане пре свега широке хрватске сељачке масе, које се боре ко – бајаги за форму – „бан“, а не за садржину-ослобођење испод јарма велико-српске монархије. Комунистичка Партија Југославије је једини борац против невиђене реакције и белог терора београдских угњетача. Угњетени народи треба да знаду да је њихов једини вођа у национално-ослободилачкој борби Комунистичка Партија. Само у савезу са радницима и сељацима они могу остварити своје национално ослобођење. Само јединственим револуционарним фронтом радника, сељака и угњетених народа може се срушити војно-фашистичка диктатура и остварити самоопредељење народа до оцепљења.
Доле са војно-фашистичком диктатуром! Доле са крвавом србијанском монархијом! Доле велико-српска политика националног угњетавања! Живео савез радника, сељака и угњетених народа! Живела самостална Хрватска, Македонија, Црна Гора, Словенија, Босна, Војводина и Србија. Живела радничко-сељачка влада! Живела федерација радничко-сељачких република на Балкану!
(Види: Прокламовање Југославије, „Пролетер“, Орган Централног Комитета Комунистичке Партије Југославије (Секција Интернационале), број 6, година 1, Београд, 1. децембра 1929, стр. 1).
Више је него очигледно да су реакционарни „српски“ комунисти-интернационалисти остварили мрачне циљеве европских и америчких расиста и империјалиста. Трајно су обесправили, разбили и осакатили наш несрећни и понижени србски народ.
ТРАГОМ ИЗДАЈНИЧКИХ ЦИЉЕВА И ЗАДАТАКА „СРПСКИХ“ КОМУНИСТА- ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТА У БОРБИ ПРОТИВ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И СРБСКОГ НАРОДА
Имајући у виду да су тзв. „српски“ комунисти-интернационалисти бечко-берлински марксисти баљезгари имали непријатељски став према Краљевини Југославији, која је никла из крви и жртава најбољих синова србског народа. Таксирали су нову државу једном од оних држава „које су постале као узгредни продукти у процесу распадања империјализма класне идеологије буржоазије…“
У дебати која је вођена у уставотворној скупштини о Краљевини СХС 18. априла 1921. године учествовали су и извесни „српски“ комунисти-интернационалисти на челу са Симом Марковићем, који је свесно говорио неистине и извртао чињенице, рекао је:
„Ова наша држава није резултат једног логичног процеса у развитку националне свести… Наша држава исто тако као и Чехословачка и Пољска, уствари је само једна од продуката светског рата. Ми имамо за свој постанак у првом реду да захвалимо пропасти империјализма централних сила. А један од најтежих и најзначајнијих удараца томе империјализму задала је руска револуција. И зато ми дугујемо свој велики дуг за национално уједињење поред американских, енглеских и француских топова, још и руској револуцији, бар у истој мери…“
У овом контексту ваља рећи да су „српски“ комунисти-интернационалисти у Краљевини Југославији имали материјалну подршку фабијанско-бундстичке и бољшевичке Коминтерне, којој се придружио и енглески публициста Ситон-Ватсон, око којег су се окупљали извесни полтрони Краљевине Југославије. Ватсон је у току 1931. године публиковао антисрбски памфлет против краља Александра Карађорђевића, који је објављен под насловом “The background of the Yugoslav dictatorship” – “Позадина југословенске диктатуре”, у којем дословно стоји:
“Југословенска диктатура је заведена од Краља Александра 6. јануара 1929. г. услед гласних уверавања, да је то само привремена мера и да ће се првом приликом вратити уставна и парламентарна влада. Декрет од 3. Октобра 1929. г., који је узео официјелно име Југославију поделивши је у 9 нових уметнички названих провинција и манифест од 3. јула 1929, којим се изјавило да никад не може бити повратка старим историјским провинцијама или старом партијском систему, сачињавали су практичан доказ да се диктатура престала сматрати као привремена мера и да се ‘ушанчила’. Али после 18 месеци од те изјаве унутања ситуација Југославије као и многих других земаља дубоко је била измењена услед светске економске кризе и постепено постало је јасно, да
је неизбежна извесна промна режима…” (Види: Robert William Seton-Watson, The background of the Уugoslav dictatorship, – The Slavonic Review, Vol. X, No. 29, December 1931, London, England).
И дан данас београдско-јосипградски „српски“ комунисти-интернационалисти, бечко-берлински марксисти баљезгари „доказују“ како су они били истински поборници Југославије, заборављајући да су 1. децембра 1929. године, на дан проглашења Краљевине Југославије свим силама радили на њеном уништењу и стварању „независних радничко-сељачких република“. У „Пролетеру“, органу Централног комитета Комунистичке партије Југославије, објављен је програмски чланак који гласи…
ПРОКЛАМОВАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Прокламовање „Југославије“ на место досадашње „Краљевине С.Х.С“, и истовремено административна подела земље на девет бановина, представља круну хегемонистичко-империјалистичке политике крваве владавине велико-српског фашизма. Прокламовавши војно-фашистичку диктатуру државни удар од 6. јануара поставио је између осталога себи као циљ и: остварење народног „јединства“ помоћу стапања свију народа Југославије у јединствену нацију. То што није био у стању да спроведе балкански „парламент“ велико-српска буржоазија, опирући се на буржоазије угњетених народа, намерава да спроведе грубом отвореном силом војно-фашистичке диктатуре. Десетомесечни биланс крваве владавине београдских џелата јасно је показао и доказао, што он подразумева под народним јединством и како он остварује то „јединство“. Нова подјела земље у суштини означава распарчавање угњетених народа, њихово још веће и безочније национално тлачење и експлоатацију.
У току десет мјесеци своје насилничке владавине београдски тирани на челу са Александром Последњим наставили су у свим правцима државног живота-безобзирну, бруталну, варварску политику велико-српске буржоазије; они су несрпске народе и у привредном и у културном погледу неограничено угњетавали, лишавајући их свих политичких права. Они су револуционарни кадар национално-ослободилачких покрета терорисали, прогањали, хапсили, а у затворима грозно мучили и убијали.
По налогу владе крвавог псета-генерала Живковића већина је средњих школа у Хрватској затворена. Националним мањинама – Немцима и Мађарима не дозвољава се да на свом језику обављају наставу у народним школама. Према угњетеним народима води се отворено непријатељска, управо окупаторска политика. Њима се не само не додељује земља на основу Аграрне Реформе, већ их се третира као „туђи“ елеменат, истовремено када белоградистичким врангеловским бандама додељују најбољу земљу. Разумљиво, то је услуга за услугу. Богато искуство у зверским расправама против совјетских радника и сељака са особитом халапљивошћу усваја србијанска монархија, примењујући исто средство против радника и сељака угњетених народа Југославије.
Кредитна политика – Народне Банке, Хипотекарне Банке итд. најјасније говоре како србијанска буржоазија и монархија разумеју народно „Јединство“ и „равноправност“. Ове су банке највише позајмица дале српским филијалама. Иѕ извештаја Хипотекарне Банке види се да су 1928. г. Српске филијале у Нишу и Београду добиле 1,608,038,088 Дин., док су све остале филијале у земљи примиле 704,560,806 Динара. У Македонији и Косову спроводи се безобзирна колонизарторска политика. Феудални поседи у Македонији нису уопште раздељени месном становништву. Највећи део тих поседа добили су краљ и остали велико-српски агенти и политичари. Диктатура је одредила кредит од 30 милиона Динара у циљу колонизације Македоније и Косова.
Али најбруталнија колонизација спроводи се на Косову. Помоћу велик-издајничких процеса отима се имовина читавим селима. Албанци се протерују, а на њихово се место насељавају за режим поуздани Срби. У сврху што бржег србизирања ових крајева, према новој подели Косовски је крај подељен у три бановине: Моравску, Зетску и Вардарску. Војно-фашистичка диктатура поделила је Косово међу Зетском и Моравском Бановином и ако овај крај нема никаквих заједничких економских веза и интереса. Диктатура овде је поставила исти циљ што и у парцелацији Хрватске, Босне и Далмације – стварање велико-српског и националног угњетавања. Подјела земље на девет бановина – пашалука у којима ће бан бити у ствари паша у свом пашалуку и који ће бити слепо оруђе у рукама београдских тирана спроводећи крваву политику велико-српске војно-фашистичке диктатуре националног угњетавања и експлоатације радног народа. Успркос томе да владајућа велико-српска нација има само 39 од сто целокупног становништва њој се вештачким путем осигурава већина у шест бановина.
Широке радне масе и угњетени народи треба да су свесни тога, да је злогласни акт од 9. октобра њихово окивање у гвоздене ланце и зверско национално и економско угњетавање од стране велико-српске хегемоније. Са називом „бановине“ велико-српски фашизам у савезу с крупном буржоазијом угњетених народа покушава да поново обмане пре свега широке хрватске сељачке масе, које се боре ко – бајаги за форму – „бан“, а не за садржину-ослобођење испод јарма велико-српске монархије. Комунистичка Партија Југославије је једини борац против невиђене реакције и белог терора београдских угњетача. Угњетени народи треба да знаду да је њихов једини вођа у национално-ослободилачкој борби Комунистичка Партија. Само у савезу са радницима и сељацима они могу остварити своје национално ослобођење. Само јединственим револуционарним фронтом радника, сељака и угњетених народа може се срушити војно-фашистичка диктатура и остварити самоопредељење народа до оцепљења.
Доле са војно-фашистичком диктатуром! Доле са крвавом србијанском монархијом! Доле велико-српска политика националног угњетавања! Живео савез радника, сељака и угњетених народа! Живела самостална Хрватска, Македонија, Црна Гора, Словенија, Босна, Војводина и Србија. Живела радничко-сељачка влада! Живела федерација радничко-сељачких република на Балкану!
(Види: Прокламовање Југославије, „Пролетер“, Орган Централног Комитета Комунистичке Партије Југославије (Секција Интернационале), број 6, година 1, Београд, 1. децембра 1929, стр. 1).
Више је него очигледно да су реакционарни „српски“ комунисти-интернационалисти остварили мрачне циљеве европских и америчких расиста и империјалиста. Трајно су обесправили, разбили и осакатили наш несрећни и понижени србски народ.