Basara u nestajanju
1 min read
Želidrag Nikčević (foto: S. Garić)
Piše: Želidrag Nikčević
Evo, preslišavam se, kao da je sad uopšte važno ko je grešan: ja kao naivni čitalac, ili Basara kao pisac koji je sa mog horizonta nestao. Počeću ipak s bolje strane, mada je onda čitava priča još tužnija.
Naša kulturna javnost, a naročito pretenciozni kritičari, nacionalnu književnost rado predstavljaju kao koherentnu cjelinu, u kojoj nema slučajnosti, koja se razvija organski i u koju onda zgodno uklapamo naše ideje o društvu, prošlosti i budućnosti. Mada nam obično iskustvo govori da je pisac takođe čovjek sa usponima i padovima, sa pogrešnim procjenama, zabludama, lutanjima i tržišnim hirovima, mi ipak djelo jednog autora najčešće želimo da vidimo kao cjelinu, u kojoj se razlike navodno podupiru, da bi rezultirale srećnim jedinstvom. Taj pristup jeste zavodljiv, nema sumnje, i olakšava nam posao, ali je očigledno pogrešan – dobar primjer može da bude upravo uspenje i sunovrat pripovjedačkog talenta Svetislava Basare.
Pripadam generaciji koja je sa velikom pažnjom pratila nastajanje i pojavu svake njegove knjige, pristrasno i čak sa nekom vrstom stranačke zagrižljivosti, kao da je u blizini te literature naslućen neki skoro pa epohalni estetsko-filozofski interes, neka zaista realna šansa novije srpske proze. Niko se nije baš mnogo udaljavao sa područja za koje se pretpostavljalo da će uskoro postati mjesto raskida sa omraženim pripovjedačkim konvencijama. Drugim riječima, u Basarinom uspjehu počeli smo da prepoznajemo „više ciljeve“, podležući staroj obmani da rijeka vremena pravi odlučni zaokret baš ovdje, baš ove godine.
Međutim, brzo se ispostavilo da je Basara neuporediv – i nepredvidiv. Od onih gotovo revolucionarnih Priča u nestajanju pa nadalje – Peking by Night, Kinesko pismo, Napuklo ogledalo, Fama o biciklistima – ne možete se uopšte prevariti u pogledu njegove apsolutne samosvojnosti. Što se njega tiče, autorska prava zaista nisu morala biti zaštićena. Nije bilo nikakve opasnosti da ga pomiješate sa neopreznim mlađim i prikrivenim starijim sledbenicima, što nije baš čest slučaj kod pisaca koje smatramo važnim za šira poetička kretanja, a u stvari su prosječni i prepoznatljivi samo zahvaljujući izuzetnim naporima kritike i njenoj potrebi da jedne obavezno unapredi a druge obavezno degradira. Kod Basare je tu stvar bila jasna u samo nekoliko rečenica: odmah ste znali da je u pitanju nešto posebno, različito od svega što se može naći u okolnim časopisima.
Još nešto kao uvod, sa neophodnim simplifikacijama. U opštoj atmosferi pretposlednje decenije prošlog vijeka, dakle tu negdje između Kiša i Albaharija, a prije Gorana Petrovića, počinje da lebdi potisnuta čežnja za vlastitim remek djelima. Otuda, čini mi se, i naglašena poetička ezoterija mlađih srpskih pisaca, otuda i strah od uticaja praćen mahinalnom destrukcijom zatečenih pripovjedačkih obrazaca. Ne zaboravimo, čitava stvar počinje pod divovskim sjenkama Kiša i Pekića, a zatim i Pavića. Albaharijevom i Basarinom zaslugom to nasleđe počinje da prima prve postmodernističke udarce, najprije bez vidljivih posledica, ali onda, kad Basara u brzom tempu osvaja i kritiku i čitaoce, što nije mali podvig, postaje jasno da nova literatura nije samo destrukcija, nego da ona brine vlastitu brigu, na vlastitom terenu, i čak pobjeđuje vlastitim sredstvima.
Po klasičnoj formuli Umberta Eka, postmodernizam je „ironija plus zanimljivost“. A može li uopšte doći do srećnog braka između intelektualno-snobovskog ironizma i komercijalne zanimljivosti? Nije to baš jednostavno pitanje. U svakom slučaju, izgledalo je da Basari kao nikom drugom polazi od ruke da istovremeno bude kvalitetan i popularan. Njegova proza zaista je ličila na nekakvu primijenjenu i laku filozofiju, na zavodljivu, neobaveznu i lepršavu teoriju, iako se predosjećalo da priča nije nimalo bezazlena. Mogao se tu naslutiti solipsistički univerzum lišen konvencionalne dubine, perspektive i vremena, gdje ljudsko iskustvo očigledno i nije ništa drugo osim fikcije. Svaki događaj je fikcija. I obrnuto. Sve se koleba na toj granici.
***
Ovo čega se sad prisjećam, preslišavajući se, već sam napisao povodom Uklete zemlje, a poslednja rečenica tog teksta glasila je: „Naravno, ostaje pitanje koliko dugo će Basara proizvoditi tako bezuslovno kolebljiva djela, prije nego što ne daj bože sklizne u povlađivanje masovnoj publici.“ I baš tada, čini mi se, on je skliznuo. Opijen slavom i kolumnistikom, i još ponečim, Basara počinje da žuri, bez ikakvog umjetnički opravdanog razloga. Čaršija – odjednom omiljeni Basarin toponim – žudi za skandalima i provokacijama, to je njen prastari običaj, a on joj širokogrudo izlazi u susret, publikujući očigledno nedovršene, aljkave rukopise. Knjige se nižu jedna za drugom, do sabranih djela, i još dalje. Rusi za takav slučaj imaju dobar izraz: slovoproliće. Aplauzi su postali mlaki, rutinski, a Basara predvidiv i uporediv sa svakim obližnjim egzibicionistom. Prepričavaju se kvazimistične teorije jovo nanovo, krhki tekst se u panici sve češće oslanja na banalne kuloarske anegdote i sirovu dnevnu politiku, navodno opozicionu, nemotivisana vulgarnost zatrpava i ono malo preostale stilske elegancije… I nije ovdje problem Basarina tvrdoglava sklonost društvenim i književnim skandalima, niti njegovo nasrtanje na tzv. nacionalne autoritete – toga je uvijek bilo, i ponajviše u velikim nacionalnim književnostima. Uostalom, božji darovi se ne dobijaju za dobro učenje i primjerno vladanje. Ne – problem je u tome što njegov rukopis više ne može da opstane na nekadašnjoj nadmorskoj visini, što božji dar tragično iščezava, što se ona granica između događaja i fikcije sasvim pogubila, pa autor sa svojim kartonskim junacima tumara lavirintom koji više nije sudbina, nego čista i monotona simulacija. U stvari, sve manje čista – i zbog toga ja više ne mogu da čitam Svetislava Basaru, ni na naslovnim stranicama najtiražnijih srpskih novina.
Pročitajte još:
Problem je u onima koji su nagradili ovo cudoviste…izgleda da tamonjegovih istomisljenika ima vise nego sto mislimo.Izdvojicemo ih od sebe ako ih ignorisemo.
Basara WTF?!
Katastrofa sto se radi od autosovinista i ustasa svih vrsta a medju njima kao sto vidimo evo i takozvanog pisca zvanog Basara dobitnika takozvane nagrade
Bassra: Olimpijski pobjednik u pljuvanju udalj.
Pljuvanja u vis.
Ma basara je seljak iz Bajine Baste koji je dosao u veliki grad i umislio da je pametan i da je evropljanin. Nemam nista protiv seljaka, ali je jako smesno kad seljaci imaju komplekse i glumataju nesto sto nisu. Klasicna Fema iz Pokondirene tikve. Nobles je to. Dok je pisao Famu o biscikilistima nesto je valjao, sad se pretvorio u klasicnog tezgarosa, a njegov politicki angazman je odvratan. Tipican zuti demokrata. To je bila valjda najogavnija stranka u istoriji srbiji jer su njeni poklonici verovali da smo nesto sto nismo. Ta sutnoburzoaska klasa nikako ne moze da shvati da mi srbi necemo da budemo evropljani, nismo fascinirani zapadom, volimo Putina i Rusiju, boli nas uvo ze sve njihove vrednost, jer smo svoji. Oni pre svega ovaj politicki iskonski narodni stav hoce da proglase za primitivizam, a ilistrujuci ga realnim primitivizmom u srpskim zemljama, Poruka seljoberu Basari iz srpske Vojvodini. Cika Basara, mi srbi u Vojvodini smo ziveli pod evropskom katolickom vlasti vekovima (sto bi se reklo u evropskoj uniji) i da smo hteli da se pokatolicimo vec bi se pokatolicili, a ne bi cekali tebe i tvoje prijatelje drugosrbijance i milogorce pa da sad postajemo nesto sto nismo. Genijalni Sloba ima za vas evropljane jedan univerzalan odgovor – malo morgen.
Basara fukara drugosrbijanska, i tezak autosovinista bolesni.
Ironicni Basara u ovom svom posledjnem romanu je posteno ispljuvao stpske nacionalne pisce,pod izgovorom da je to metafora
Da ne znamo njegov politicki stav,onda bi se bolje razumio tekst Zelidraga Nikcevica,ovako treba reci ne knjizevnim jezikom,da je to cisti bezobrazluk.
Taman zinuh da lanem. Ujedoh se za jezik. Iako vas ne fotivim previše, moram da kažem – Odlično Želidraže!
Za 22 vijek nece biti vazno jeli Basara bio autosovinista ili los pisac,cije plitko.filozofiranje nece niko ni citati.Dobar pisac nece drndati kolumne od kurira,danasa,ili sutra pinketa.