Десет године књижевне Групе П-70: Проза на путу: Суботица – Београд – Ниш – Херцег Нови
1 min read
Чувена књижевна Група П-70 прославила је на минулом 64. Мешународном београдском сајму књига 10 година постојања
Чланови Групе П-70: Владимир Кецмановић Слободан Владушић Никола Маловић Дејан Стојиљковић Марко Крстић
Чувена књижевна Група П-70 прославила је на минулом 64. Мешународном београдском сајму књига 10 година постојања.
***
Ми, српски писци, пре тачно десет година оформили смо Групу П-70, Прозу на путу, нову групу у српској књижевности.
Петог новембра 2009. у СКЦ-у у Београду прочитали смо добро утемељен Манифест.
Казали смо тада да се најчешћи мотив за стварање књижевих група кроз историју књижевности налазио у поетичкој сродности. Писце у нашој групи не везује чврста поетичка сродност и не намеравамо да је на силу тражимо.
Повезали смо се као писци рођени након седамдесете године прошлог века, који су на књижевну сцену ступили у време распада готово свих могућих система вредности.
Ратови деведесетих година прошлог века су припаднике српске књижевне сцене поделили у непријатељске таборе, који међусобно не комуницирају или комуницирају преко нишана. У таквим условима, српска књижевност се нашла у расцепу између трке за дотацијама и трке за читаоцима, при чему трка за дотацијама пречесто подразумева повлађивање различитим политичким снагама, а трка за читаоцима повлађивање лошем књижевном укусу.
Ми немамо ништа против дотација, али немамо намеру да у жељи да их добијемо служимо ниједном политичком концепту, јер налазимо да смо у односу на било коју идеолошку мантру супериорни.
Немамо ништа против тржишног успеха, али због њега нисмо спремни да одступимо од властитог стваралачког дигнитета. Наш циљ је да помажући једни другима, у појединачним и заједничким наступима освојимо и реафирмишемо литерарну сцену, како бисмо тржишне критеријуме, управо као и критеријуме дотација, прилагодили себи, уместо да се прилагођавамо њима.
Тако је писало у Манифесту Групе П-70.
Са неколико стотина хиљада продатих примерака књига, са неколико десетина реномираних српских књижевних награда које смо освојили, са стотинак издања – постали смо оно што смо и обећали: супериорни у односу на баш сваку идеолошку мантру.
Током минуле деценије, Група П-70 којој је канда била намењена судбина да никад не освоји колективног НИН-а, јер је сваки појединачни писац декласирани српски писац – више смо пута пролазили „топлог зеца“ оличеног у лику и делу разноразних писаца и критичара, новинара и културних радника, некаквих мислилаца и филозофа, који су као по неком страначком Пословнику денунцирали једног по једног од нас, уз напомену да су наши романи одређени идеолошки а не поетички, у којима и нема књижевности или ако је и има онда је то само одређена мера талента који није споран, али јесте упитан чим је кренуо тим погрешним путем.
Нама такви напади нису били потребни да као једина књижевна група у савременој српској књижевности стекнемо колективно име с једне, и киту личних имена с друге стране.
У годинама за нама Група П-70 јесте отишла договорно у медијску хибернацију зарад становитог експеримента. Питали смо се, наиме, да ли ће нама ненаклоњени и стипендијама из иностранства обдржавани писци учинити било шта што би могло да уђе у историју српске књижевности.
Ми не мислимо да се то догодило.
С друге пак стране мислимо да смо, све од себе дајући, учинили корак напред у српској књижевности.
Свесни смо да Пут којим смо кренули делује као немогућа мисија, и то нас додатно мотивише да на њему истрајемо – написали смо у Манифесту из 2009.
Тако мислимо и даље.
Наслушали смо се питања да ли група П-70 постоји, да ли се распала?
Питајте нас опет за десет година.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
