Jav iz Gore Crne

Brineš, pisma sve su mi ređa.
Ne gledaj tako, moj Zlopogleđa!

Poklopi oblak ivanjske dane,
Vinograd ne daj, ruko, Stojane!

Ja nikud ne smem iz ovog gnezda.
Praštaj mi ćutanje, čuj, Prijezda?

Ne brini, pesma neće da gine,
vaskrsnu distih, bolni Dojčine!

Dobro je, venci još uvek sviću,
sanjaj me, Vuče! Vij, Mandušiću…

Pamti, moj moleb nad tobom bdije.
„Srpkinja još nas rađala nije!“

Oslušni kako iz Gore Crne
srce mi noćas ozeblo trne:

Ozeblo srce zavete niže,
ja tvoja jesam. I biću. Iže.

Milica Bakrač